Dragan Vuk Račić

Renesansni portreti u slikama Dragana Vuka Račića

Kroz istoriju civilizacije i umetnosti, slika je dugo imala za cilj da ispriča priču… više naručenu priču mecene ili ktitora, a manje priču slikara samog. Tek tokom IXX i XX veka, umetnici se preobražavaju iz majstora u kreativce, a fabula gubi na značaju. Slika je sve više lična impresija kako slikara tako i posmatrača.
DVR kroz svoje slikarstvo prezentuje čistu likovnost; tražiti neko drugo značenje i simboliku u njegovom radu je skrnavljenje lepote doživljaja i traganje koje će nas sigurno odvesti na pogrešan put.
Njegove renesansne portrete vidim i doživljavam kao savršenu harmoniju boje i crteža, elemenata u prvom planu i detalja…
Zašto DVR slika baš portrete iz tog perioda? Nagađam da to dolazi iz opčinjenenosti lepotom i bogatstvom ikonografije toga doba, detaljima u odeći, arhitekturi a i samim karakterima patricija i njihovih dama.
Zanimljivo je da dvodimenzionalnost, tj. otsustvo perspektive, ne pretstavlja nedostatak već novi kvalitet tih portreta i kompozicija… Sva bitna dešavanja na slici su u prvom planu, dok je površ pozadine prostorno nemoguće odrediti, precizno locirati… Mogla bi da bude tu, odmah iza likova, ili možda, u daljini, samo treperi u ritmu svojih jedva vidljivih detalja!
To su likovi renesansnog i baroknog slikarstva, statični, individualizirani, najčešce slikani iz profila i često ponavljani u raznim kombinacijama, dva patricija, muž i žena… ili pojedinačni portreti. Obično stojeći jedno naspram drugog, oni vode neki nemušt, samo njima poznat razgovor pogledima… U toj grupi radova portreti žena su naročito lepi i osvajaju svojom plemenitošću. Slikani su blagim potezima i u pastelnim tonovima. Ambijent i atmosfera su iz toga doba, ali lica su portreti slikarevih muza… transponovani da se ukope u neko drugo doba.
Filigranski detalji na ravnoj pozadini bez dubine, daju slici diskretan ritam i negde su na prelazu između likovnih elemenata i bogatstva teksture same osnove, platna. Najčešće su samo linijski, crtački naznačeni, ali da ne postoje sve te karte, kalendari, tekstovi… pozadina bi bila neuporedivo siromašnija i prazna.
Kolorit je smiren, često u jednoj gami ili katkad smela kombinacija u spektru suprotnih tonova. Slike gradi tankim slojevima bez nanošenja jake paste.
Ako bi trebalo da se opredelim da li je DVR više kolorista ili crtač, mislim da ne bih mogla da se odlučim… on je u ovim slikama sa podjednakim uspehom i jedno i drugo. Linija mu je tanana, ali ipak precizna i određena. Sklad crteža i kolorita je definicija slikarevog rada na renesansnim portretima.
Slike iz grupe nekog drugog senzibiliteta, crteži i vajarski radovi, su takođe veoma vredan deo kolekcije Dragana Vuka Račića, ali ovo je bio osvrt na deo koji je na mene ostavio najjači utisak…

Autor teksta Ema Radovanović