Savčić Dunja

U obilju tema, motiva kojima se bave savremeni slikari, Dunja je kao inspiraciju za svoje slike uzela ikonu detinjstva svake devojčice, njenu nerazdvojnu drugaricu – lutku! I to ne bilo koju “modernu” Barbiku, već onu staru lutku koje se sećamo po njenim čuvenim očima koje su se mogle otvarati i sklapati… Naravno da je ta poznata lutka koja se i danas još uvek pravi u stotinama varijanti, Dunji bila samo polazište u kreaciji njene galerije portreta i figura.
Svaka njena lutka je individua za sebe, ima svoj osobeni lik i svoje ime, a opet su sve one naoko slične po crtama lica i formi figure. Dunja im daje imena svojih drugarica, onih koje je svojim karakterom i spoljnim izgledom potesećaju na njih.
To su portreti lica savršeno čistog tena, blago naznačenih usana za koje tek nagadjamo da su tu, i naglašenih krupnih bistrih očiju, koje kao ogledalo duše govore više od reči! Plavooke, zelenooke ili smedjih očiju, te savršeno graciozne dame šalju svojim polustidljivim pogledima nedvosmislene odgovore na ono šta se u njima dešava. To što su im usta “zapečaćena”, a one očima toliko iskazuju, samo je dokaz da prave “princeze” ne govore suviše!
Neke od njih su “intelektualke” sa ogromnim okruglim naočarima, neke neveste u venčanicama, a neke opet sasvim “obične” devojčice u snegu ili za stolom, nad šoljom čaja. Ima i onih “nestašnijih” barskih dama ili vragolastih, sa roščićima u crvenoj kosi!
Drugu tematsku celinu Dunjinih radova čine črtezi gejši u ugljenu i olovci. Tu je slikarka ostala verna najboljoj tradiciji japanskog crteža u načinu i rukopisu koji nas potsećaju na stare japanske majstore.
Mada na prvi pogled ova druga grupa radova nema vizuelne sličnosti sa motivom lutaka, možda ipak, kada se prisetimo na ulogu gejše, žene u tradicionalnom Japanu, nadjemo neku dublju suštinsku korelaciju medju njima. Naime, u starom japanskom feudalnom društvu uloga žene je izmedju ostalog bila i da bude ukras, lepa lutka koja zrači svojom pojavom, malo govori, a i kada nešto kaže, to mora biti na mestu. Imućne žene i gejše su imale bogatu odeću – prelepa kimona a svoja lica su obavezno šminkale upadljivom šminkom. Jednom rečju, bile su dražesne porcelanske lutke.
Na Dunjinim crtežima gejše su prikazane u svakodnevnim situacijama i uobičajenim dnevnim ritualima. Oblače se, šminkaju lice, čitaju novine, čavrljaju u društvu svojih drugarica i klijenata uz čaj i duvan. Slikarkina težnja je bila da pretstavi posebnost njihove subkulture, način zivota i ambijent u kome su živele, kao kontrast onome što čini život gejše u savremenom Japanu.
U samoj tehnici slikanja Dunja je perfekcionista koji sa zavidnom preciznošću islikava svaki detalj. Svaka linija i svaka boja je pažljivo iscrtana i odabrane. Njena paleta boja je bogata, ali svaki ton ima opravdanje za svoje postojanje na slici. Potez je uglačan sa finim prelazima izmedju boja što slici daje odredjenu “mekoću”. Na njenim slikama preovladjuju smedji i crveni tonovi, ali nije retkost da su slike i u potpuno drugoj gami.
“Lepša polovina” publike će se posmatranjem Dunjinih radova sigurno prisetiti divnih trenutaka iz svog detinjstva provedenih sa svojom omiljnom lutkom. Momenata provedenih “ u dvoje” kada smo te svoje najbolje drugarice oblačile, češljale, govorile im polušapatom svoje najveće tajne i stavljale ih na svoj jastuk pred spavanje. Muškom delu publike ostavljamo da uživa u likovnoj vrednosti i vizuelnoj lepoti Dunjine izložbe.

Autor Ema Radovanovic, pisano za katalog izložbe Dunje Savčić nov. 2014.god.