Nalazite se u kategoriji Slikari

Mirjana Krstevska

  • Objavljeno April 10, 2012 u 11:13 pm

Kako slikarka sama kaze, ceo svoj radni opus posvetila je slikama Beograda, motivima njegove arhitekture, kao i pejsazima uz Dunav i Savu, rekama na kojima Beograd lezi. Ona je pasionirani posmatrac neba nad Beogradom, atmosfere i svetlosti koja se menja kroz godisnja doba. Neumorno radi motive Kalemegdana, pristanista, Saborne crkve, Ratnog ostrva i svaki put sa nekim novim momentima i detaljima.

Ziveci jedan deo zivota u Zemunu, zavolela je Dunav i pejsaz koji je karakteristican za recno priobalje. To su slike prebogate, tropske flore, gde sve buja i zeleni se pod toplom julskim suncem. Na prvi pogled se prepoznaju tipicne vrste drveca i trava koje rastu uz recnu obalu i skoro da se moze osetiti zega i vlaga u vazduhu toplog letnjeg ili jesenjeg dana. Krosnje drveca pune lisca presijavaju se mestmicno svojim srebrnasto belicastim odsjajem, cesto potpuno skrivajuci nebo i horizont. Stabla se ogledaju u zelenoj vodi reke praveci slikovite refleksije svojih raznovrsnih oblika. Cesto na slici, neka krosnja toplih nijansi razbije i obogati tu beskrajnu gradaciju zelenih nijansi. Stabla i grane su jasno istaknute nasuprot paperjasto mekih povrsina lisca. I bas na tim partijama gde linijski predstavlja neko drvo, granu najbolje se vidi umece i vestina jednog iskusnog crtaca.

Njene slike recnog pejsaza su uglavnom radjene u tehnici suvog pastela, koja ima jedan sirok spektar mogucnosti i bogatstva teksture i boja. Posebno ako se kombinuje sa odgovarajucom podlogom-papirom na kome se radi. Boje u ovoj tehnici nikad nisu suvise intenzivne i lako se stapaju sa drugim partijama na slici; moze se slikati samom kredom ali boja moze i prstima umeksati i utljati u podlogu. To je veoma zahvalna tehnika kad je potrebno brzo uhvatiti neki trenutak jer je proces izrade kraci nego slikanje uljanim bojama. Uz to rezultat je slika koja zadrzi svu svezinu i leprsavost koju je tesko postici sem u akvarelu.

Mirjanini motivi reke i rastinja koje buja na njenim obalama, potestice nas da i mi negde u dubini svog pamcenja ili svesti imamo upravo  takve impresije vezane za taj krajolik. Seticemo ih se sigurno svaki sledeci put kad budemo uz obalu Dunava ili Save.

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajt http://www.fineartescape.com

Sladjana Milinković

  • Objavljeno March 9, 2012 u 1:15 am

U slikarstvu Sladjane Milinkovic prepoznajem jednu neznu, poeticnu i decije otvorenu dusu umetnika. Ona slika kao sto i dozivljava svoje okruzenje, iskreno i bez usiljenog namestanja scene slike. Motivi njenih radova su raznovrsni, od ciste lirske apstrakcije do figurativnih tema arhitekture, mrtve prirode i enterijera.
Uticaj intimizma na Sladjanino slikarstvo je primetan koliko u izboru motiva toliko i u atmosferi kojom odišu njeni radovi. Enterijeri i mrtve prirode nisu samo objekti na platnu, oni zrace karakterom i duhom ljudi koji ih koriste. To im daje posebnu toplinu i bliskost dragih predmeta iz naseg okruzenja. Samim time, takvo slikarstvo uvek ima prizvuk melanholije i sete.

Na slikama enterijera srecemo pored violine nemarno polozene notne listove, klavir i violoncelo u ocekivanju dueta koji, kao da će te slike u sledećem trenutku oživeti muzikom. Tu su i minijaturni stolovi, stolice ukraseni srcima… prizori iz soba za lutke, nesvesna secanja na detinjstvo i igru.
Poetskom niti vezuje jednu temu sa drugom, a radoznalost i masta je inspirisu da se ne drzi istih motiva.

Teme arhitekture su zbog originalnosti i lepote od posebnog značaja u Slađaninom slikarstvu. Kule, crkve i kucice sa krovovima po kojima su raznobojni romboidi i pruge zamenili klasican izgled tih objekata. Nad njima je ruzicasto nebo i neocekivano plavo tlo; prizor koja nas moze na racionalnom planu iznenaditi, ali samo dotle, dok umetnost ne prihvatimo kao moguci svet izvan sfere egzaktnog i stvarnog. Tako se ni Sladjana ne zadrzava na podrazavanju prirode i realnog, vec predmete oko sebe transponuje snagom svoje umetnicke ideje u nesto novo.

Njen slikarski potez je blag i akvarelski prozracan. Retke su partije na slikama gde boja ima bogatu pastu. Paleta joj se krece izmedju toplih nijansi crvene, oranza, okera, do diskretnih zelenih i plavih tonova. Povrsine se medjusobno stapaju u skladnoj kompoziciji a kolorit ima prevlast nad crtackim likovnim elementima.
Umetnickim rukopisom ona uspesno sledi svoju slikarsku viziju stvarajuci prizore koji nas mogu iznenaditi svojom neobicnoscu i mastovitoscu.
Neobuzdani i nestrpljivi temperamenti radjaju umetnost ekspresije, a suptilne prirode kao Sladjane Milinkovic, slike liricne i bajkovite.

Autor Ema Radovanovic,
pisano za sajt Fine Art Escape – Cambridge Art Gallery

Dejan Slepčević

  • Objavljeno March 4, 2012 u 11:10 pm


Dejan Slepčević je poznat kao retko plodan slikar i tesko da bi ste mogli naci galeriju u Beogradu i Srbiji koja nema radove ovog slikara. Njegovo interesovanje za motive u slikarstvu je sveobuhvatno, pa on slika sve vrste pejsaza, mrtvih priroda i cveća, zensku figuru i akt kao i kompozicije sa konjima.

Veoma je poznat po svojim motivima Beograda. Njegove slike Hrama Svetog Save, Saborne crkve, Savskog pristanista, Trga Republike i Narodnog pozorista, su njegova stalna inspiracija kojoj se uvek nanovo vraca.
Motivi Beograda su slikani posebnom virtuoznoscu majstora da potezom spahtle docara i detalj i celinu predstave. Nanosi boja na platnu su deblji a spahtla im daje dinamiku i ostrinu koju slikarska cetka ne uspeva. Kolorit je snazan ali uskadjen kompoziciono, pa su slike upecatljive i prepoznatljive po svom rukopisu i bojama.

Na isti nacin slika i mrtve prirode i cvece. Vaze sa ruzama jarkih boja i bogate paste postale su slikarev simbol kad je u pitanju taj motiv. Latice cvetova su toliko reljefnog nanosa boje da se pod dodirom mogu jednostavno opipati.

U svojoj seriji slika zenske figure i akta, Dejan je daleko meksi u potezu i umereniji po intezitetu boja. Radi veoma nezne figure devojka, izrazenih, individualiziranih fizionomija. Ti likovi kao da su iz slikarevog okruzenja „uhvacene“ dok sede, setaju, odmaraju… Pazljivo ih islikava pastelnim nijansama smedjih, oker, svih tonova. A ono sto ih medjusobno povezuje je jedna romanticna, bajkovita atmosfera koja ih okruzuje. Usamjenost i ceznja se iscitava na njihovim blagim licima utonulim u neki svoj svet odvojen od stvarnosti.

Izrazito dinamicne kompozicije su Dejanove slike konja u trku. Okruzuje ih oblak prasine sa staza hipodroma a konji se samo delimicno vide i naslucuju u toj izmaglici. Figure zivotinja su u naponu i snaznom galopu dok se dzokeji jedva odrzavaju u sedlu cineci jedinstvo sa konjima u toj teznji za pobedom. Sve je u pokretu, kao da ce svakog momenta izleteti izvan ivica slike cija se povrsina cini suvise mala za takvu borbu.
I na kraju nam ostaje da vidimo cime ce nas Dejan jos iznenaditi i obradovati, jer je poznato da on ima veliki repertoar ideja i novih motiva…

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajt http://www.fineartescape.com

 

Dragan Vuk Račić

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:58 am

Renesansni portreti u slikama Dragana Vuka Račića

Kroz istoriju civilizacije i umetnosti, slika je dugo imala za cilj da ispriča priču… više naručenu priču mecene ili ktitora, a manje priču slikara samog. Tek tokom IXX i XX veka, umetnici se preobražavaju iz majstora u kreativce, a fabula gubi na značaju. Slika je sve više lična impresija kako slikara tako i posmatrača.
DVR kroz svoje slikarstvo prezentuje čistu likovnost; tražiti neko drugo značenje i simboliku u njegovom radu je skrnavljenje lepote doživljaja i traganje koje će nas sigurno odvesti na pogrešan put.
Njegove renesansne portrete vidim i doživljavam kao savršenu harmoniju boje i crteža, elemenata u prvom planu i detalja…
Zašto DVR slika baš portrete iz tog perioda? Nagađam da to dolazi iz opčinjenenosti lepotom i bogatstvom ikonografije toga doba, detaljima u odeći, arhitekturi a i samim karakterima patricija i njihovih dama.
Zanimljivo je da dvodimenzionalnost, tj. otsustvo perspektive, ne pretstavlja nedostatak već novi kvalitet tih portreta i kompozicija… Sva bitna dešavanja na slici su u prvom planu, dok je površ pozadine prostorno nemoguće odrediti, precizno locirati… Mogla bi da bude tu, odmah iza likova, ili možda, u daljini, samo treperi u ritmu svojih jedva vidljivih detalja!
To su likovi renesansnog i baroknog slikarstva, statični, individualizirani, najčešce slikani iz profila i često ponavljani u raznim kombinacijama, dva patricija, muž i žena… ili pojedinačni portreti. Obično stojeći jedno naspram drugog, oni vode neki nemušt, samo njima poznat razgovor pogledima… U toj grupi radova portreti žena su naročito lepi i osvajaju svojom plemenitošću. Slikani su blagim potezima i u pastelnim tonovima. Ambijent i atmosfera su iz toga doba, ali lica su portreti slikarevih muza… transponovani da se ukope u neko drugo doba.
Filigranski detalji na ravnoj pozadini bez dubine, daju slici diskretan ritam i negde su na prelazu između likovnih elemenata i bogatstva teksture same osnove, platna. Najčešće su samo linijski, crtački naznačeni, ali da ne postoje sve te karte, kalendari, tekstovi… pozadina bi bila neuporedivo siromašnija i prazna.
Kolorit je smiren, često u jednoj gami ili katkad smela kombinacija u spektru suprotnih tonova. Slike gradi tankim slojevima bez nanošenja jake paste.
Ako bi trebalo da se opredelim da li je DVR više kolorista ili crtač, mislim da ne bih mogla da se odlučim… on je u ovim slikama sa podjednakim uspehom i jedno i drugo. Linija mu je tanana, ali ipak precizna i određena. Sklad crteža i kolorita je definicija slikarevog rada na renesansnim portretima.
Slike iz grupe nekog drugog senzibiliteta, crteži i vajarski radovi, su takođe veoma vredan deo kolekcije Dragana Vuka Račića, ali ovo je bio osvrt na deo koji je na mene ostavio najjači utisak…

Autor teksta Ema Radovanović

 

Silva Vujović

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:55 am

U ovom vremenu kada savremeni sveopsti napredak menja lice ovog grada, akvareli Silve Vujovic se bore da sacuvaju od neumitnog nestanka mnoge slikovite fasade, kapije, dvorista…

Detalji koje svakodnevni prolaznici ne primecuju ili ih cine ravnodusnim, ona je ucinila temom svojeg rada. Pogled na ove zaboravljene prizore budi u nama secanje i uspomene na dane iz naseg detinjstva, na zivot i postojanje koje vise nikad nece biti isto.

Iza svake oronule ograde, prozora ili vrata postoji necija zivotna prica prepuna detalja i uspomena; pitamo se sta je sa ljudima koji su tu ziveli, ili jos zive, da li su i oni kao i njihove kuce zaboravljeni i napusteni. Pitamo se i idemo dalje, a slikar, tu nadje novu inspiraciju da svojim istancanim okom i cetkicom ovo zabelezi i sacuva za buducnost. Islikava tragove vremena i dogadjaja na fasadama, kao sto je zivot islikao bore na licima njihovih stanara.

Ne treba zaboraviti ni teme enterijera koje Silva Vujovic takodje rado i uspesno radi. One su naravno, iz istog sveta umetnicke maste; sobe sa starinskim sofama, sustikle i necije izbledele fotografije na zidu, uspomene sa letovanja … sve ono sto se nalazi iza starih zidova, prozora i vrata, kao nastavak jedne iste price.

Tehniku akvarela je dovela do perfekcije. Licni, prepoznatljivi nacin slikanja: precizna linija i crtez se oslanjaju na pretezno monohrome povrsine i grade jedinstvenu celinu.

Odnosom svetlosti i senki cini slikane objekate dinamicnim i interesantnim, a zahvaljujuci neznim i pozracnim bojama njeni radovi su pitki i nenametljivi.

Pazljivo izabrani detalji daju njenim akvarelima utisak uverljivosti i bogatstva, a posmatraca potsete na neku zaboravljenu uspomenu…

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajthttp://www.fineartescape.com/
 

Stojan Milanov

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:54 am

Vec na prvi pogled slike Stojana Milanova se po svom sezibilitetu  i paleti, razlikuju od svega vidjenog na Beogradskoj sceni slikarstva i ovog podneblja.

Njegovo slikarstvo je tematski vezano za figuru, portret i pejsaz. Tesko bi smo izdvojili u cemu je uspesniji; da li su to personalizovani likovi izrazenog identiteta i karaktera, uspesno uhvacenih i oslikanih unutrasnjih emocija, neobicne zenske figure niotkud dospele na gradske ulice, ili pejsazi puni svetlosti i jarkih boja.

Medjutim nije tematika, prica, ono sto izdvaja Stojana Milanova od drugih umetnika, vec negov poseban pristup slici. Tema je za slikara samo povod i okvir da se izrazi na svoj nacin.

Iako je po svom osecaju slikar ekspresionista, on svoje radove ne stvara “u dahu”, al prima, vec ih dugo i strplivo gradi podslikavanjem. Slikajucion dodaje sloj po sloj, uvek dopustajuci da se donji nanos boje mestimicno probije i da slikane povrsine “disu”. Ovakvim posebnim postupkom stvara slike bogate teksturom i detaljima.

Kratkim i nestrpljivim potezima on s lakocom stvara forme pune zivota. Nema naglasenu potrebu za linijom, vec je u pravom smislu te reci njegovo slikarstvo koloristicko. Posebno kada je pejsaz u pitanju kolorit je topao i intenzivan, dok je u portretima nesto ublazeniji, pastelniji.

Ono sto znalce moze zadiviti na nekim radovima, su tanani valerski prelazi medju slikanim povrsinama; da nema razlike u tonu, sve bi postalo krajnje vazdusasto i neuhvatljivo!

Kada imamo slikara kao sto je Stojan Milanov, onda i u buducnosti mozemo ocekivati da ce on svojim vanrednim delima podizati standarde u likovnoj umetnosti, a nama pruzati zadovoljstvo da uzivamo u njegovom optimizmu, bogatstvu boja i svetlosti .”

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajt http://www.fineartescape.com

 

Momčilo Fundup

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:52 am

Dugi niz godina lirski motive Momcila Fundupa raduju poklonike likovne umetnosti u Srbiji i sirom Evrope. Njegove radove bogate likovne poetike mogli bi smo svrstati u slikarstvo neoromantizma; na granici jave i sna, umetnikovih secanja i snovidjenja, ona uvek zadrzavaju dozu likovne interesantnosti, bilo da se radi o pejsazu, mrtvoj prirodi ili kompozicijama figura.

Elementi alegorijskog I nadrealnog narocito su prisutani na slikama nestvarnih, vilinskih zenskih fizionomija sa figurama konja u njihovoj pozadini.
One su bezimene slikareve muze, dospele niotkud, devicanskih lica ponekad raspevanih i zanesenih, ponekad preplasenih i zabrinutih.To su priceze istog lika, olicenje slikarevog poimanja ideala zenske lepote. Vile bez identiteta nezno oblikovanih likova i rasute kose, uzdizu se do simbola Fundupovog slikarstva.
Kada slika pejsaz stvara prizore pune zivota i raskosi: dvorista, sume, neka stara kuca, ptice u drvecu, uvek kao detalji, ne pretendujuci da slikom zahvati siri plan.
Takodje u istom maniru su radjene slike mrtvih priroda; voce, bilje, razne posude, na stolovima sa obaveznim prozorom na zidu iza. Motiv prozora je jedan od Funupovih omiljenih objekata za slikanje. Nekad je to prozor gledan izvana, nekad iz sobe, ali uvek kao pogled u nesto tajnovito i nedokucivo.

Svetlost i boja su njegovi osnovni likovni elementi, koje on svojim posebnim nacinom rada tako koristi da su njegove dela lako prepoznatljiva medju ostalim umetnicima. Ekspresivne po izrazu, slike koje on stvara nastaju intezivnim, sirokim potezom. Takodje istice se i po snaznom eksprtesivnom crtezu, koji u kombinaciji sa njegovim jarkim koloritom tvore poseban stil. Dinamika na njegovim slikama upravo potice od te slobodne, neobuzdane linije.Za Momcila Fundupa je poznato da je veliki majstor tehnike suvog pastela, pored tehnike uljanog slikarstva. A suvi pastel uvek deluje zivo i sveze, jer tu nije moguce beskonacno nanositi boju i menjati ideju kao na uljanim slikama. Njegovi pasteli su uglavnom radjeni na tamnoj, crnoj ili smedjoj podlozi papira, pa je raskos kolorita jos naglasenija.

Jutarnje izmaglice, plavetnilo vode, tiha dvorista i cvrkut ptica u zelenim sumarcima, negova su secanja na rodni kraj u Foci i svu lepotu prirode koju on slavi u svojim radovima. Gradskom coveku, dalekom od od svega toga, umornom od svakodnevnog sivila i uzurbanosti pogled na slike Fundupa su pravo osvezenje i zadovoljstvo.

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajt http://www.fineartescape.com

Ljubodrag Janković Jale

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:51 am

Medju slikarima nesto starije generacije svojim stilom i orginalnoscu, znacajno mesto zauzima doajen srpskog slikarstva Ljubodrag Jankovic Jale. Vec dugi niz godina Jale nas vodi kroz svoj svet nadrealizma neobicnih figura i irealne atmosfere, tematike za koju se opredelio na pocetku svog stvaralastva i koju je vremenom razvijao i nadogradjivao.
Centralno mesto i vecna tema Jaletovog slikarstva je ljudska figura, tj figura zene. Aktovi zene slikani nanovo i nanovo, uspevaju da sacuvaju svoju lepotu i ostaju trajno polaziste slikareve teznje da slavi zivot, njegovo bujanje i bogatstvo. Kroz te monumentalne figure koje sede, igraju, leze, docarava nam snagu i postojanost zene i majke. To su osobe bez licnog identiteta, i vise su simboli koji nas vracaju na predstave koje su o ženi imali nasi preci. Cesto prenaglasene zenske obline, simboli zenstvenosti, otelotvorenje su radjanja i ljudskog postojanja. U njima mozemo naslutiti Vilendorfsku Veneru i druge prapocetke covekovog bavljenja umetnoscu. Stamenost Jaletovih Venera je stamenost isklesanih kamenih figura, koje postavljene tu gde jesu ničim ne mogu biti uznemirene i narušene.

Jos jednom temom, mrtvim prirodama, slikar slavi izobilje i bogastvo sveta oko sebe. Slike ispunjene jabukama, tikvama, kruskama i drugim plodovima okruglih oblika, znalacki su kombinovane sa izduzenim ibricima i cupovima. Raskos njegovih kompozicija je raskos jesenjeg darivanja prirode.

Kao slikar sa dugim, plodnim iskustvom znao je da za svoje predstave figura i mrtvih priroda izabere poseban kolorit, toplih zlatnih i smedjih nijansi, boja sunca i zemlje. Crveni, oranz, okeri i zemljani tonovi tek ponegde su suprotstavljeni plavicastim i zelenim tonovima koji jos vise naglasavaju oblke i svetlost kojom zrace. Predmete i aktove oblikuje neznim, ujednacenim potezom u vise tankih nanosa boja. Crtez na njegovim slikama je precizan, ali ne i tvrd, u pravom je odnosu sa koloritom koji kipi od jarkih boja.

Celokupno stvaralastvo Ljubodraga Jankovica Jaleta je pazljivo i dugotrajno gradjeno, pa predstavlja jedan citav novi svet lepote i raskosi, svet je slikareve maste i unutrasnjeg dozivljaja koji slikar nesebicno deli sa svojom publikom i postovaocima.

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajthttp://www.fineartescape.com/

 

Pedja Milošević

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:50 am

Slikar rafiniranih akvarela i nežnih, romantičnih uljanih slika

Posmatrajuci njegove akvarele, uocava se velika preciznost u izradi; kod njega nema slobodnog, za akvarel karakteristicnog, razlivanja i medjusobnog pretapanja  boja. Svaki detalj je veoma precizno predstavljen u svom prirodnom izgledu, a ipak slika nije puka imaitacija fotografije, ima svoju svezinu i lepotu.

Motivi Beograda, ali i drugih gradova okupiraju slikarevu paznju i on iz njih izvlaci najinteresantnije detalje…  stare znamenite zgrade, kupole crkava, stepenista, stare kapije, pasaze, pristaniste itd.

Posebno su mu plemeniti pejsazi koje je radio u Hilandaru, odisu dostojanstvenoscu i sakralnim mirom. Svaki njegov akvarel karakterise jedan ton, jedna gama u slikanju. Nema previse bogatog koloristickog islikavanja,  oni su, okerasto smedji, plavicasti, diskretno zelene game…  Jednom recju njegove slike teze po koloritu monohromatizmu.

Pored motiva arhtekture  Pedja Milosevic slika i ljudsku figuru u akvarelu. I interesantno, koliko god je faktografski tacan u slikanju arhitekture, kada radi portrete i figuru, to su onda slike pune simbolike i alegorije…  Likovi iz njegove maste, likovi  iz knjizevnosti, portreti poznatih slikara itd. U svojim rukama imaju tajanstvene kovcezice, renesansne muzicke instrumente, nazdravljaju nam uz casu vina, nalazeci se u prostorima koji su iz neke druge dimenzije.

Uljano slikarstvo je takodje vazan deo slikarevog rada. Tu je on u potpunosti i neopozivo romanticar. Vidi se jak uticaj renesansnog i baroknog slikarstva na njegovu umetnost. Milosevic vesto kombinuje svoje likove, uglavnom zenske, sa atmosferom i ambijentom tih vremena. Ljubav i ocaranost Vermerom, Leonardom i drugim slikarima tog doba opredeljuje njegov izbor motiva. Usamljene dame sa lautom ( lutnja, lira)  ili ispred čembala ( preteca klavira) u prostoru koji nas neodoljivo svojim draperijama, svetloscu i  uopste svojom tajanstvenoscu asociraju na neprevazidjenog Vermera, su slikarev osnovni motiv. Uz ove zenske figure se cesto nalaze i Amori sa krilima, ptice glasnici ljubavi, ili zamisljeni likovi njihovih dragana. Sve je opet, kao i u akvarelu, koloristicki umireno, u jednom tonu, najcesce toploj crveno-smedjoj nijansi. A taj kolorit, kao ni jedan drugi, doprinosi utisku i atmosferi   starih majstora.

Posmatrano pojedinacno ili zajedno, akvarel i uljano slikarstvo Pedje Milosevica je svako na svoj nacin prijatan dozivljaj za oko posmatraca. Njegova prica nas lako ponese u neko daleko vreme i doba romantizma i spokojstva, onoga sto svakome od nas intimno nedostaje.

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajthttp://www.fineartescape.com/
 

Dušan Djukarić

  • Objavljeno February 16, 2012 u 12:47 am

U svetu slikarstva Dusan Dukaric je poznat i priznat po svojim akvarelima, koji jednom vidjeni ostaju trajno u pamcenju.  Tematski gledano, njegovi akvareli se bave svetom iz slikarevog okruzenja. Tu su pejsazi, gradski i morski,  ljudska figura, akt, zivotinje…

Medjutim, bilo koja tema da je u pitanju, njegove slike su podjednako nezne, liricne, obavijene atmosferom neposrednosti i topline.

U gradskim motivima cesto prepoznajemo ulice i delove Beograda  kojim svakodnevno prolazimo, ali sada u drugoj svetlosti i poetskom koloritu. Gradska guzva i sivilo ulica ima novi izgled i iznenadjujuci likovni sadrzaj. Sve je koloristicnije nego u stvarnosti, a atmosfera izmaglice u pozadini jos vise doprinosi pitomosti formi.

Slikajuci morske prizore – obale, camce, ribare, marine, Dukaric je jos suptilni i prozracniji. Akvareli su mu puni svetlosti, plavetnila neba i treperavih refleksa suncevih zraka o povrsinu vode. Ovde je slikar prikazao vrhunac svog umeca, istancanost oka i spretnost ruke. Osecanjem za materiju, uspesno nam docarava razliku izmedju neuhvatljivosti vode i svetlosti, nasuprot cvrstini kamena, gradjevine, drveta…

Slika Dusan i ljudsku figuru, aktove, kao i zivotinje  sa podjednakim uspehom.  Petao sa ogromnom purpurnom krestom, macka siroko ovorenih zacudjenih ociju, su slike koje samo veliki poznavalac duse zivotinja i majstor akvarela moze da naslika.

Kolorit njegovih akvarela se krece od srebrnastih plavicastih, okerastih, do purpurno crvenih i ljubicastih tonova. Element svetlosti, nezamenljiv na akvarelu, doprinosi atmosferi leprsavosti  kojom slikar obavija svoje slike. Potezom istovremeno slobodnim i dovoljno preciznim nikada ne gubi iz vida izgled forme koje slika, a ipak ostaje dovoljno lirican i neuhvatljiv.

Imajuci u vidu zahtevnost ove tehnike koju vecina slikara izbegava, ostaje nam da priznamo veliku virtuoznost Dusana Dukarica, koji se cini sa lakocom stvara svoje akvarele pune optimizma i lepote. Pogled na njih ce nesumljivo svakom gledaocu uliti dasak dobrog raspolozenja i ljubavi za umetnost.

Autor Ema Radovanovic, pisano za sajt http://www.fineartescape.com